СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОПУЛАРНА књижевност, коју пишу позната лица са екрана и насловних страна, одавно је засела на чело свих листа читаности и тиража код нас. Српске селебрити личности и њихови издавачи иду у корак са страним узорима, нови наслови се производе чим се осети жеља публике, а десетине хиљада продатих примерака достижу се као од шале.
          Тривијална или водитељска литература, како ју је назвао професор Александар Јерков, коју стварају "проницљиве новинарке, естрадне звезде и скандал-мајстори", постала је препознатљиви симбол савремене српске прозе, али и духа времена.
          "Купио сам књигу наше познате ТВ водитељке. Продавачица ми је уместо кусура вратила једног Пекића и два Киша..." - гласи афоризам Бојана Љубеновића, који јасно оцртава стање.
          - Нисам сигуран да стижем да завирим у све те књиге које се називају популарним. Од највећег броја у које и завирим, после 50 страница дигнем руке, што можда говори о тим књигама, али можда и о мени - каже, за "Новости, критичар Милан Влајчић, и додаје. - Од тога нема `леба за правог читача, то је сипање из шупљег у празно, али нећу да грешим душу. Једино Мирјана Бобић Мојсиловић одскаче од онога што се сматра селебрити књижевношћу.
          БИБЛИОТЕКЕ И ДРАГСТОРИ-Било би важно да се на откупима књига у библиотекама нађу вредне, важне књиге, а да се потрошачка литература и даље продаје где и до сада, у драгсторима на пример. Значајну разлику између књижевности, која би требало да обавезно буде предмет интересовања критике и потрошачке литературе увидећете уколико се распитате за разлику у хонорарима који се, на пример, и нажалост, у библиотекама, плаћају ауторима прве и друге. Те чињенице сведоче о томе да би књижевност требало да остане у библиотекама, да се у њима пази, гаји и чува, да се препоручује. Потрошачкој литаратури ту није место - каже Слађана Илић.Треба рећи, истиче за "Новости" професор Михајло Пантић, да таква врста писања одувек постоји, само је стицајем околности она данас видљивија него пре сто или двеста година:
          - Тако је како је захваљујући утицају и природи савремених медија, пре свега телевизије. Оно што није на телевизији и на нету нема никаквих изгледа да дође до шире читалачке публике. При томе, класична уметничка књижевност захтева и време и усредсређеност, а мало ко се у нашем добу може похвалити да у томе не оскудева. Не допада ми се када неко са подсмехом и потцењивањем говори о сасвим природној људској потреби за самоизражавањем: право на писање и објављивање је универзално, а данас и лако доступно, па стога и широко распрострањено. Свако ко пише чини то у мери сопствених могућности и способности, неко је Достојевски, а неко Мир -Јам - каже Пантић.
          Исто, по његовом мишљењу, важи и за читалачку публику: свако чита оно у чему се препознаје, што му доноси задовољство, што га испуњава, што је у његовом хоризонту мишљења.
          Како се критичари опходе према оваквим делима, узимају ли их у обзир приликом вредновања савремене српске прозе? Углавном тако што не читају поменуте књиге. А то што се књижевна критика не бави тим феноменом на појединачном нивоу, него само феноменолошки или социолошки, уочавајући да је реч о појави која се не може игнорисати баш зато што у нашем времену заузима толико јавног простора, по Пантићевим речима, не треба да нас чуди:
          - Није посреди никакав конзерватизам или неразумевање, већ логичан распоред ствари, тако је устројен свет књижевности и онога што претендује да се представи као књижевност. Академска књижевна критика образована је на класичним вредностима, њен укус и њени критеријуми одређени су најбољим делима традиције и савремености, и било би сасвим нелогично да се неко ко је посвећен тумачењу дела Андрића, Црњанског, Пекића, Киша или Драгослава Михаиловића бави читањем и појединачном анализом неког од тих многобројних, једва памтљивих наслова који су преплавили данашње тржиште, самопослуге, тржне центре, аеродроме, киоске... "Критиком", боље рећи рекламом, таквих дела ионако се баве маркетиншке службе, електронски медији, шарени часописи... И, морам признати, то чине на савршен, високопрофесионалан начин, вођени идејом о што бољој продаји робе, а не са циљем проширивања знања или, далеко било, умирења у лепоти.
          ЧИН ИЗБОРАЧитање није чин принуде него чин избора, и ту је решење. Нека људи пишу шта хоће и колико хоће, сви имају компјутер или "паметни" телефон и свако може да без по муке објави књигу или барем да је постави на сопствени сајт или "фејсбук", и што би се због тога неко чудио или згражавао кад и сам ради мање-више исто - каже Михало Пантић.
          Да је читалачка публика окренута таквој врсти литературе, потрошачка, што и тиражи тих књига показују, истиче књижевни критичар и списатељица Слађана Илић. Дакле, књижевност о којој је реч постоји у потрошачке сврхе и није одраз избрушеног, негованог читалачког укуса.
          - Одувек је књижевност била аристократска, у смислу да су је читали малобројни умни духови, сладокусци. Тако је и данас, јер се тиражи најбољих књига продају дуже него потрошачка литература. У вези с тим добро је нагласити да у складу са духом времена у коме се и софистицираним читаоцима понекад као књижевност подмеће нешто што уистину то није, нема потребе томе још додавати и потрошачку литературу - каже Слађана Илић.
          Циљне групе су различите, додаје наша саговорница, и тако и треба да остане. Она сматра да би било племенито да се критика бави правим књижевним вредностима, јер критику би требало то да занима. Задатак критике јесте да књижевност представља читалачкој публици, да тако негује њен читалачки укус, а потрошачка литература, јер јој је то једини (комерцијални) циљ, на друге начине ће наћи пут до сопствених конзумената.